avvenire

nikada neću imati dve iste crne čarape

niti nositi naočare za čitanje van kuće

nikada se neću udati

raditi isti posao duže od godinu dana

ni naučiti da ne prećutim

živeću sa dve mačke

nazvaću ih prle i tihi, nikada neću

reći da nisam gledala otpisane

zavrtaću nogavice i nositi žute čarape

šetaću kroz lišće u parku

neću se osećati loše što ga je neko skupljao

neću se više zaljubiti u vodeni znak

ni vatreni, ni zemljani, pa ni vazdušni

prestaću da verujem u horoskop

i probati da vidim ljude kao ljude

neće mi ići

napisaću jednu šta bi bilo

umesto pedeset šta je bilo pesama

neću te zvati za rođendan ili božić

ili dan republike ili dan žena

ili bilo koji dan

naučiću da heklam, pletem, štrikam, vezem

pravim origami ždralove, ogrlice od školjki,

posmatram ptice i džogiram

prestaću da pušim previše, ograničiću se

na dve cigarete uz kafu, tri ako sam nervozna

nikada neću prestati da budem nervozna

naučiću da se pravim da nisam

spavaću devet sati, koristiti maske za lice

čupaću obrve, lakirati nokte

znaću da brinem o sebi

i nikada nikog neću voleti

kao ideju da mogu

otići i nikada se ne javiti

dodole nas ne vole

krov naše kuće nastradao je

kada je kiša padala bez prestanka

dvanaest dana

a vetar lomio grane bora

ispred moje sobe

sedela sam na stepenicama

sa komšijinim psom u krilu

bacala novčić i gledala kako se

kotrlja do kapije dvorišta

gde si stajao naslonjen na zid

ispod pokvarenog kišobrana

čekajući poštara da donese

kovertu sa nekakvim pismom

nema svrhe da ti kažem da

pošta nikada ne stiže nedeljom

dosadno ti je i nemaš šta drugo

nego da čekaš

večeras ćemo spavati na terasi

na dušeku iz tvoje sobe

svako na svojoj strani

uplašeni da će nam

nešto pasti na glavu

možda nebo

možda težina čekanja

verovatno samo

crep

iz dubrovnika, s ljubavlju

srećna sam samo u sekundama

kada mi se vrti u glavi jer sam

prebrzo ustala sa stolice

ne bih li plesala na sred sobe sama

u haljini koju sam platila dvesto dinara

i bez čarapa jer sve imaju rupe na peti

kroz čašu na kojoj se vide

masni otisci mojih prstiju

gledaš kako se pomeram van ritma

uz muziku iz the skeleton twins

smeješ se u šaku

a ja još uvek nisam odgonetnula

meni ili sa mnom

pitam se da li vidiš

koliko sam zaljubljena

u ideju da ćemo se zauvek igrati

partizana i nemaca

u mogućnost da nećemo

nikada ostariti

venera u blizancima

ne volim etikete.

makazama za nokte isečem

sve one sa majica i džempera

koža mi je osetljiva i kosa vezana

one me grebu po vratu

a ne volim da crvenim tamo gde

svi mogu da me vide

sigurno se pitaš kako znam

na koliko stepeni da operem nešto

bez shematizovanog uputstva

lako je, ne znam

ne znam ni da uključim veš-mašinu

sem na šezdeset stepeni i da sedim

na pločicama ispred nje

dok se tiho molim da mi se

džemper ponovo ne skupi jer

plačem po kabinama svaki put kada

treba da kupim novi

ne volim prodavnice odeće, ne volim kabine

ne volim novac, ne volim čuvanje računa

nikada se ne setim da se vratim

pre nego što rok za vraćanje istekne

orman mi je pun odeće

koju ne bih obukla ni pijana

koju ne znam ni zašto sam kupila

sem zato što je imala dugačke etikete koje sam

jedva čekala da isečem

na meni je da nemam smisla

a na tebi da se praviš da razumeš

trošim novac na ono što me čini tužnom i

stalno govorim kako

ne verujem u privatno vlasništvo

iako ne odustajem od nazivanja

stolova u kafićima, boja

i poslednjih pesmama na albumima

samo mojim

sve stvari koje volim dolaze vozom

petkom posle podne bojim se da

terminalna bolest zvaće moje organe

bez mog znanja i bojim se da

nju krivim za peckanje u prstima koje osetim

kad pomeriš pramen moje kose sa lica i

kažeš mi da ti nedostaje ono leto pre tri godine

kada je bila kratka

valjda zato što mi nije sakrivala lice

jer ti još uvek

veruješ da su oči samo obojena stakla

a obrazi srebrno čisto ogledalo duše

petkom posle podne neki bend svira

tužne pesme o izgorelim domovinama a ti

pričaš zidovima kako želiš da se

nikada ne promenim i nikada ne zaboravim da

tebi nije mesto ovde

kao da svaki dan nisam drugačija i kao da

mogu da ne pamtim da planiraš da odeš

čim plastična flaša u koju skupljaš novčiće

postane dovoljno puna za jednu kartu voza

petkom posle podne čitam spaljene stranice

knjige koju si mi kupio u požarevcu na ulici

samo jer je imala cveće na koricama i posvetu

napisanu 1956. nekoj devojci

sa zlatom oko vrata i klavirskim prstima koji su

odlučno odbijali da vole jednog poštara

nikada ne zapamtim reči

samo svoje želje da budem njeni prsti i odlučim da

reči pune prezira prema prosjacima koje žvaćeš

prestanu da budu vredne voljenja

petkom posle podne volim da sedim sama

u kafićima punim sredovečnih učiteljica

i umornih vozačka gradskog prevoza da bih

slušala njihove razgovore i pretvarala se da sam

odavno prestala da verujem da će železnička

ponovo početi da radi i da ću stajati na peronu

čekajući da stigneš sa mirisom norveške u kosi

i džepovima punim tajni sa ulica osla

petkom posle podne vežbam opraštanje tebi

što mi i dalje prokleto nedostaješ

petkom posle podne vežbam opraštanje sebi

što nisam naučila kako da prestaneš

četiri zagrade za biohemičara i režisera

tamo gde su

zavese na prozorima moje sobe žute

imaš mali ožiljak na kažiprstu leve ruke koji si

dobio u predškolskom kada si pokušao da presečeš

gumicu za brisanje oštrim delom olovke

 

(kazaljke na satu pored mog kreveta pokazuju da

nisi ono što si mislio da ćeš biti)

 

ovde gde su

vrata tvoje kuće od ružinog drveta

noću se vozimo u kolicima za kupovinu iz tempa

uz i niz moju ulicu dok ne ostanemo bez vazduha jer nam treba

savršeno dobar izgovor za ćutanje

 

(nekad pomislim da ne postoji ništa ljupkije od

znanja da se svaki voz zove isto kao ti)

 

tamo gde su

naša imena poreklom iz istog jezika

hvatam trepavicu sa tvog obraza prstima i kažem ti da

poželiš ono čega se najviše plašiš i duneš

a ona svaki put sleti na moj nos

 

(omiljeno geografsko otkriće mi je raspored kopna i mora

između onog gde jesi i gde želim da budeš)

 

ovde gde su

gradski bazeni večno okovani prazninom

tvoji prsti trče brže nego što će moje noge ikada moći i nikada

ne kasne na autobuse niti teraju ljude da ih čekaju pa nije

nikakvo čudo što su mi pobegli ispred nosa

 

(ne voliš da slušaš priče o ljubavi i to je u redu jer

o ovoj nema mnogo toga da se kaže)

fiziologija nedostajanja

31/10; 04:02

duhovi noćas hodaju zemljom

ne bi mi smetalo da se pojaviš makar na trenutak

možda bih se konačno uverila da me namerno progoniš

2/11; 01:59

danas u meksiku slave dia de los muertos

ovo je tvoja šansa da me uhvatiš za zglob na nozi dok budem

šetala po groblju sa cvećem u kosi

9/11; 19:28

tek sad razumem zašto uvek govoriš da je

kretanje zemlje oko sunca jedina revolucija koja

nije uspela da pojede svoju decu

16/11; 08:45

giljotina je poslednji put upotrebljena iste godine kada je

izašao prvi star wars film

185 godina humane smrti uništeno je jednom eksplozijom

pobunjenici, baš kao ni mi, nikada nisu naučili

da se smire

23/11; 02:23

nedeljom ujutru mislim koliko želim da mi kažeš da

više ne želiš da budeš apatrid i da si shvatio koliko bi bilo lepo

imati kome da se vratiš

30/11; 14:58

na koži tvojih leđa brajevom azbukom zapisano je da smo

umrli onoliko sami koliko smo i živeli

sreća naša pa će koža uskoro istruliti i ostaviti kostima da ćute

niko neće saznati koliko smo zapravo

bili tužni

1/12; 00:01

ponekad sanjam kako živimo na cveću i cigarama

ne plašeći se više da će trnje ruža koje žvaćemo

iskidati naše jednjake i ispuniti nam usta krvlju koju smo

zaboravili da progutamo

1/12; 00:02

nisam sigurna da li mi još uvek nedostaješ

1/12: 00:03

javi se

14. avgust 1767. godine

Maksimilijan ima devet godina, što je mnogo godina za imati kada ti svi dani prolaze isto i nemaš kome da se raduješ.

Njegov najbolji prijatelj – Maksimilijan zna da je apsolutno nemoguće meriti prijateljstvo ili bar tako njegova majka kaže – Antoan je prošle nedelje dobio mačku na poklon od svog oca. Ta mačka, mala i bela sa različitim očima, bila je lično odgovorna za svu dosadu koju je osećao puna tri dana. Antoan, navodno, nije imao vremena da se igra sa njim. Naravno, nisu se oni ni igrali, to je za decu osoblja iz kuhinje ali igra je Maksimilijanova omiljena reč jer se njegova majka svaki put nasmeje kada je kaže.

Njihova igra, lažna koliko i priča o nemogućem rangiranju osećanja prema ljudima, sastojala se od trčanja niz livadu iza Antoanove kuće i pretvaranja da je oronula dvospratnica pruski dvorac u kojem živi nekakav kralj po imenu Fridrih. Maksimilijan ne zna gde je Pruska; čuo je za to ime dok je prisluškivao očev razgovor sa jednim od poznanika, nekim važnim čovekom koji živi blizu Versaja i tvrdi da je jednom video Mariju Antonetu kako gleda kroz prozor kočije. On, dakle, kaže da je Pruska prelepa zemlja ali nikada ne kaže gde je pa Maksimilijan daje sebi za pravo da misli da je Pruska mesto iza sedam gora i sedam mora, ono mesto gde odeš da budeš srećan. Antoan, manji i još uvek nesposoban da se iskrade iz svoje sobe noću, misli da tamo postoje mačke poput njegove ali veličine medveda, a Maksimilijan nema u sebi da mu kaže da mačke ne mogu biti veće od njegove šake. On sam nije siguran da li je to tačno ali veće nije video, a majka stalno ponavlja da se ne veruje u ono što se ne vidi, sem u Boga, i, u Maksimilijanovom slučaju, Pruske i njenog kralja Fridriha.

Njihova igra, dakle, sastoji se od pretvaranja, koje će uskoro sigurno postati istinito, da su plemići na dvoru i rade vrlo značajne poslove o kojima nisu smeli da govore ni međusobno jer su bili tajna. Ili se barem sastojala dok Antoan nije dobio onu glupavu mačku pa sada po ceo dan provodi gledajući u nju i diveći se svim malim stvarima koje mačka uradi. Maksimilijan želi da Antoan bude oduševljen njim i time što i on hoda i trči ali on to nikada nije rekao jer majka kaže da je zavist greh za decu, a on više nije dete.

Svakako, on sada ima pametnija posla koja ne uključuju ništa što bi njegova majka odobrila kao igru. Ono što ne zna ne može je previše povrediti. Maksimilijan sedi u svojoj sobi, čita „Pesmu o Rolandu“ iako je ne razume previše i zamišlja kako će jednog dana zaista videti Prusku, što je svakako bolje nego videti Mariju Antonetu, i vratiti se sa mačkom veličine medveda kući.

Blago Antoanu, on ima šest godina i ima kome da se raduje.

tri zagrade za kompozitora i atomskog fizičara

karta u čatal hujuku pokazuje put koji vodi do

mesta na kojem nije važno to što

mom autobusu treba trideset osam minuta do tvog praga

a ja ne znam gde je antiohija niti zašto je sunce tu

ni ti ne znaš ko je egon šile niti kako se vozi bicikl

 

(lične laži su samo fragmenti apsolutne istine da

niko na svetu nije sposoban da voli više od jednog srca)

 

karta u čatal hujuku pokazuje put koji vodi do

mesta na kojem je svejedno to što

nosiš različite čarape sa smeđim cipelama na posao

pa ja imam tendenciju da lažem kada me pitaju šta radim

dok ti imaš naviku da se smeješ načinu na koji drugi govore

 

(mi nismo ništa drugo nego kapljice vode u okeanu

životinjskih želja i primitivnih snova kojih nas je sramota)

 

karta u čatal hujuku pokazuje put koji vodi do

mesta na kojem je važno to što se

sve nauke sveta slažu da ne postoji način da prestanem da mislim

o malenom ožiljku ispod tvog oka i svim lažinim razlozima

njegovog nastajanja

 

(tvoje šake su dovoljno velike da drže atlas oblaka

i to je jedina stvar koju bog još uvek nije spreman da oprosti)

 

Ginzbergu, večnost kasnije

Alene, imam devetnaest godina i nisam ni jednu boru ostarila već vekovima;

sećanja su mi tmurna i više nisam sigurna jesam li stajala na pločnicima

ispred Bastilje kada je rastavljana ciglu po ciglu ili sam samo

toliko jako želela da nešto promenim u sebi da sam

izmislila Revoluciju.

Alene, mene ne prati Volt Vitman po supermarketima u Americi;

samo duhovi sa ljuljašaka u dvorištu zgrade u kojoj nisam nikada živela.

noću čujem škripu nepodmazanih lanaca i sanjam da sam

negde u Marseju sa flašom morske vode u rancu i prstima u pesku

daleko, daleko od svakog čiji jezik razumem.

Alene, ja ne izlazim sa suncem i ne padam u noć;

pet od sedam dana u nedelji ne mogu da spavam jer ne znam

kako da prestanem da sanjam ljude koje sam videla u prolazu

i romantizujem dugmad sa njihovih ofucanih kaputa dok

zamišljam da me dečje nevino vole.

Alene, nisam ti dala ništa i još uvek sam nekako sve;

vidim sebe u različitim, ničim povezanim stvarima

u pukotinama na trotoaru i osmehu Lukrecije Bordžije

gledam se kroz stakla velikih prljavih ruzičastih naočara koje i dalje

ne odgovaraju obliku mog debelog lica.

Alene. Alene. Alene. Alene. Alene.

reči prestanu da postoje ako ih previše puta izgovoriš

izgleda da i one imaju svoj rok trajanja ili su samo

gadne kao papirni tanjiri sa slikom rođendanskih balona

iz kojih jedeš kada si previše tužan da opereš sudove.

Alene. Alene. Alene. Alene. Alene.

tvoj skelet mora da prestane da stoji iza mene dok se češljam

ne želim da me tuđa sećanja na mene zadržavaju ovde jer

ja, za razliku od tebe, nisam nimalo srećna što i dalje

nisam leš.